Moje misli su izrodile mnoge velike i male ludosti. Lutale su nedostižnim prostranstvima i odlazile kuda im je volja. Ubrzo sam shvatio da me one sve češće vuku u stranu na kojoj mi nije mjesto. Opirao sam im se i tjerao ih od sebe, ali bilo je dana kada bi me obuzela apatija i tada bih im se potpuno prepuštao. Sve manje sam razmišljao o tome da li je to što radim pametno. Svet kojem pripadam sve više prezire pamet, ali ovo i nije priča o mojoj ili tuđoj pameti, već o sveopštoj ludosti. Kada bih morao da biram između tuđe pameti i svoje ludosti, ne bih se dugo dvoumio oko toga šta ću da odaberem. Ludost što se stopila s mojim bićem, drugima nije nanosila štetu. Ni po koju cijenu ne bih je se odrekao. Očigledno je da nisam kao drugi ljudi, ali to mi ne smeta. Kažu da onaj koji priča sâm sa sobom, ne može da bude čist s pameću. Boljeg sagovornika od svoje samotinje nisam imao, a upravo ona je bila majka moje ludosti. Započinjao sam rasprave sa zamišljenim sagovornicima i sada mi je žao što neke od njih nisam zapisao.